Put za Dalas
Rekla je da samo ponesem neophodno, četkicu, brijač i penu. Kaladont sam koristio njen. Sve d**go kupujemo u najajeftinijoj radnji na svetu – Americi. I kofere ćemo tamo kupiti. Obukla je majicu, farmerke, patike i jaknicu. Ja sam se ugledao na nju. Došao je naučnik i posle ritualnih poljubaca potrpasmo se u moju jarisicu i krenusmo ka Surčinu. Naučnik će korsitit jarisicu dok mi budmeo na odmoru. Iako sam ja vozio stigli smo knap. Neki lančani kod studenjaka, a ovi iz našeg smera usporili da gledaju, jesmo voajeri pa to ti je. Jebe se njima što mi žurimo. Samo leteći poljupci, nije dete stiglo ni za dupe da me uhvati, ali Anu jeste, video sam. I pravac ukrcavanje. Avion pun, gužva, idu ljudi u mjačinu i svi preko Frankfurt ajne Majnea.
Imali smo poprilično vremena između sletanja i poletnja za Dallas/Fort Worth internacionalni aerodrom. Odmah po ateriranju, ja sretan što sam još jednom izvukao živu glavu, uputili smo se u čekaonicu prve klase. Jebem ti sunce. Putujući sa mojim folklorcima puno vremena sam proveo na aerdromima širom sveta i uživao u kičerastom luksuzu avionskih luka. Ali ovo je nešto posebno. Enterijer, klopa, piće sve u izobilju, sve besplatno. Gledao sam u „čekaonicu“ kao japanci kad uđu u Koloseum u Rimu. Vučica se smejala kao dete i zajebavala me, opravdano. Ničeg mi nije bilo dosta i oduševljavao sam se činjenicom da mogu da popijem Smirnoff vodke koliko god mogu. Vodka je poslužila i kao trankvilajzer, imao sam frku od leta preko jebene bare. Ipak je to 9 sati leta u nekoj krntiji na onoj jebenoj visini… a Ana i ja sami!
Kad sam se malo tapacirao, opustio sam se. Anča je opušteno dremnula, a ja sam prošetao „čekaonicom“. Zavirio sam u kuhinju, u bife, u wc. Jebote sve u izobilju i sve fraj. Mislim nije fraj, ušlo je to dobrano u cenu karte, ali to je platila firma i ja ništa nisam morao da doplaćujem. Jedem, pijem i ništa ne moram da platim, kao u biblioteci mog idola Kralja Radovana III. Kad sam se najzad umorio i odlučio da budem kul, kao i svi d**gi likovi u ovoj luksuznoj čekaonici, seo sam pored usnule vučice. Ona je mirno disala, imao sam još nešto vremena za sebe pa sam odlučio da analiziram sapatnike.
Kao najgori pubertetlija, pored žive devojke pored sebe, šacovao sam koga bi sad prevrnuo od prisutnih. Odvratne, nadobudne, muške sam odmah kaširao. Njih bi mogao da jebem i bijem. Mada bi se to verovatno nekolicini prisutnih baš svidelo. Dakle šacovao sam ženski svet. Bilo je par dobrih pičaka, u čija bih krila odmah uskočio. Međutim nešto mi se nisu dojmile. Izbor je pao na dve starije, opuštene dame, u nekim šarenim haljinama do zmelje koje su pijuckale i kikotale se svo vreme. Anča je dremkala, izmorena obavezama koje je morala da pozavršava pre puta, a ja sam krenuo u lov. Pa jebiga rekla je da sam slobodan, samo da joj posle sve lepo ispričam.
Počeo sam da fiksiram one dve dame i da im lovim pogled. Par puta smo se ukrstili i ja sam samo uljudno klimnuo glavom. Moja seljačka uljudnost samo je potencirala njihovu konverzaciju i smeh. Pauze između dva ukrštanja počele su dramtično da se skraćuju. Razumeo sam ih, to je ono kad u 17, u špicu, osetiš da te neko gleda i sve češće gledaš u tom pravcu i pokušavaš da odgonetneš ko te to i zašto bode pogleom. Iskoristio sam prvu priliku kad su krenule prema šanku da pođem i ja. Stigao sam pre njih ali sam ih kavaljerski propustio da prve naruče piće. Začuđeno su me odmerile, opet se zakikotale, mrndžale nešto, pokupile piće i vratile se na svoje mesto. E jebiga, prvo pa muško. Da ne budem alav, vratio sam se sa dve vodke, cimno svoju, smanjio buljenje put njih i prepustio se snu. Kad me vučica probudila trebalo je da se krene prema gejtu. E sad budi muško, nemoj da si pička. Seti se Vujadina sa obadva sina (pleonazam, mislim da se to tako zove, ili nekako d**gačije, tek kaže se sa oba sina a ne obadva).
Prilazim ja nasmejanoj lepotici, na ulazu za gospodu iz prve klase, smeje se ona meni, smejem se ja njoj, a u srcu golem strah, noge klecaju, znoj curka. Za ono koliko sam spavao vodka je izmetabolisana. Da sramota bude veća, odmah iza nas spazim one dve dame kako prilaze našem gejtu. Ha, imam d**gu šansu, ako se ne obrukam panikom. Stegnem muda i nabacim najgluplji izraz, u paleti mojih glupih izraza i krenem hodnikom ka čeličnoj ptici. Nezainteresovano gledam u čelični kovčeg ispred mene i vidim falusobilni oblik, Boing 747, samo mu glavić nešto duži. Idemo prema vratima a meni noge klecaju. Okrećem se, nema gužve. Jel to loš ili dobar znak? Hoće nas k**napovati, obarati, il će govno samo od sebe da se pokvari? Hoću ja da mislim na svoju dušu, koja me čvrsto drži za ruku jer me provalila. Trudim se da mislim i na one dve matorke koje bi kresno, ali mozak neće. Samo belo, čist beli čaršav panike. Na vratima grobnice sačekuje nas nasmejana crnka, uzima bording karte i vodi nas do sedišta. Jebiga Royal klasa je Royal klasa a i Lufthansa je Lufthansa. Imali su lepe ćebiće i escajg, drpio sam dva kompleta kad smo leteli za Meksiko neke davne godine.
Odvodi nas u glavić i to na sprat. Kakav luksuz. Imam svoje sedište i svoj krevetić. Ali panika, moja duša je prekoputa mene. Odvojena od mene, pa ima sigurno metar – metar i po. Sedam očajan, zbunjen, kako da je držim za ruku, ko da mi čuva strah, kad je ona tako daleko? Samo konstatujem da su dame ušle i sele iza nas. Ali neka i one su razdvojene i one će da se useru od straha, kad ovo krene da rula i leti. Jebeš njih. Kako preživeti let, pitanje je sad? Pravilo službe nalaže da o putnicima prve klase brinu dve konobarice, dobro stjuardese, jedna svetla d**ga valjda tamna. Ljubazne su do bola i iskusne. Pa da, na prekobarske letove ne puštaju početnice. Odma su me provalile. Čim sam seo odmah sam se vezao i uzeo da čitam procedure za prinudna sletanja i uputstva za evakuaciju. Ona stoka preko puta mene umirala je od smeha i samo me još pržila. Pokazivla je maske, pojas za spasavanje, prvu pomoć, lampe za noć, raketice za pomoć… Malo sam se smirio kad sam pronašao sve poklončiće koje nam je prevoznik uvalio za onolike pare koje su skinute sa računa firme. Pidžama, patikice, kaladont, četkica za zube, dezodorans, sapunčići, peškirići, čeprkao sam ali kondome nisam pronašao u ponudi, e jebiga. I dok su se oni nesretnici dole smeštali, moja usrana malenkost je dobila prvu infuziju etanolom. Ljubazna crnka mi je pod nos gurnula Smirnof i limenku kole a ona stoka od Ane je pobedonosno stojala pored nje i umirla od smeha. Pa ona nije normalna, stoji u kabini skalamerije, koja će za jedno pola sata, da počen da se sprema za poletanje i nije sela i vezala sigurnosni pojas. Stoji pije smirnof i ćućori sa konobaricom. I pogleduje na mene. Suviše sam usran da razumem šta govori ali kako se obe smeju sigurno joj objašnjava koja sam ja pičkica.
I dok sam ja prizivao u sećanja sve drage članove familije, mog društva, dok sam molio za izvinjenje sve one koje sam zajebo, opraštao onima koji su mene zajebali, ovo čelično govno je zarikalo i krenulo da se mrda. Zatvorio sam oči, stegao zube i čekao kraj. Negde sam nekad pročitao da su poletanje i sletanje nakritičniji delovi leta i ja sam najzad bio spreman da se pridružim precima. Na moje veliko iznenađenje samo sam osetio pritisak na naslon stolice, kao da moja duša leže na mene, tandrkanje kao da voze autoputem bratstva i jedinstva, jedan trzaj, mir, malo čangrljanja, neke nedefinisane pokrete, gore, levo, desno, dole, pa opet gore i mir. Samo je huk motora ćućorio: „poleteli smo, sve je u redu, opusti se“. Kad se pojavilo obaveštenje da možemo da otkačimo sigurnosne pojaseve mojoj sreći nije bilo kraja. Čak sam imao muda da pogledam kroz prozor i vidim sunce kako negde napred i sa leve strane zalazi za horizont. Tada sam dobio još jednu, duplu, dozu tečnog, per os, anestetika.
Jesam ja malo živnuo ali sam i dalje bio bled. Sva sreća da je padao mrak i da se moj kukavičluk nije mogao videti. Dva tri reda, jebemliga koliko redova, iza nas sedele su one dame i nešto kenjale. Jebote odakle im snage i tema da toliko seru. I nije bilo više nikog. Nas dvoje, njih dve i one konobarice. Dobro bar je njih usralo, neće imati puno posla. E kurac, to su one mislile. Nisu znale da sam tu ja, da im zagorčam život. Poslužile su treću turu pića, vidim i dame su ga trošile muški, pa večerica, pa vince, pa pajkenje. Aj sad da ne budem pička počnem i ja malo da ustajem, kao nije mi ništa, istežem se i sve češće pogledavam nazad. Vidim duša moja se sk**a. Jebote neće valjda sad ovde da…? Ali u redu je, oblači onu pidžamicu na majicu i tangice, oblači papučice i pilji u mene. Ajd sad, kud svi Turci tu i mali Muja. Izađem ja u prolaz, skinem majicu, skinem, farmerke i obučem i ja ono pamučno govnence, koje definitvno nije bilo pravljeno po mojoj meri. Vidi me ona crnka i nasmejana mi donese dva broja veću džoku i uze onu malu. Ja stojim u boksericma i gledam je kako mi prilazi, opa, ovi u Lufthansi imaju ukusa. Pristojno se ja obučem i upitno gledma u moju dušu da mi šapne šta sad da radim. A ona se upišava od smeha. Mislio sam da se glupira ali, na moju žalost, čitala me kao otvorenu knjigu.
„Ajde leži u krevet ja ću da sedim tu do tebe dok ne zaspiš. Ne boj se, sve će biti dobro, čak i bolje nego se nadaš“.
Aj kad ti kažeš. Skočim ja u onaj krevet a ono udobno, meko, miluje ti dupe, drži glavu, ma kao u majčinom krilu. Vredi za sve pare koje su dali. A pre sam sedeo u onim sedištima gde su mi kolena bila iza ušiju, ramena skupljena ili na nečijoj gavi, deca plaču, majke nadrkane, očevi sikću. A ovo!? Pa sa obzirom da smo na nebu, prilično blizu rajskog naselja. Dakel skočim ja u kredžu a moj anđeo sede do mene. Gledamo kao neku romantičnu komeduju, neka glupost, da skratimo vreme do spavanja i pijuckamo dodatnu dozu sedativa. Priđe ona crnka, konobarica, njih dve proćućore i crnka ode. Za par sekundi pogasiše se svetla, samo je ekran sa mog sedišta svetleo u mraku. I one dve su izgleda isključile tablete. I opaaaaaa!
Šapa moje vučice osvanu u mom krilu. Mrlja, brlja, traži šlic i op, kurac je njen. Počenem da se komešam, meškoljim, ona ga steže, pomera, ma drka bre. Faca led ledeni, zapiljena u ljubavnu romansu i drka mi ga svojski. Ja ne znam šta da radim, koju igru da nastavim? Da gledam ono sranje na ekranu, i da se pravim lud ili da uvučem vučicu i kresnem je na 10 000 metar pri brzii od oko 900 km/h? Kad sam sa njom ne treba da se zamaram. Samo me je rinula u slabinu i uskočila u krevetić. Nema u njemu baš mnogo ***** ali nama i ne treba. U nosu smo aviona, one dve matorke spavaju, ni crnak ni belka ne navraćaju, znači karanje. Klinac bi išta bilo od karanja da mi nisu sunuli one vodke i da se nisam opustio. Ovako to je bilo pišično, ja polupijan, uplašen, a opet sretan što sam živ. Ona polupijana, sretna jer skuplja materijal da me posle kara, sretna jer je živa i moćna i jer će biti jebana. Ma kombinacija sa zida smrti. Svlači donji deo pidžame i tangice, uvaljuje mi guzu u krilo, sve vreme šapuće: psst, psst i gnjezdi mi se na kurac. Ja nebi, strah me, sramota me, ali njeno dupe je božansko, vadim ga iz bokserica, svlačim prednji deo one majmunske pidžame i gurma ga u pravcu njene rupice. One je već pljunula na duge tanke prste, sa divnim negovanim kratkim noktima, ovlažila rupicu i spremno sačekala mog veselinka. Ležimo na strani, držim njene sise u rukama i lagano se pomeram. Ona stenje, tiho, priča da me voli, obožava, da sam car, da sam svemoguć. Ja se topim, ubrzavam, plovim na krilima Boing-a 747 prema vrhuncu. Kurac! Turbulencije, avion počinje da se trese, znak da vežemo sigurnosne pojaseve! Ja mrtav! A ona, ona umire od smeha. Nespretno se sk**a sa mog svenulog kurca, navalči svoje gaće, namešta svoj otvrdli kurac, navlači pidžamu, iskače iz kreveta, seda na moje sedište, vezuje mene kretena pojasevim, vezuje sebe. I umire od smeha. Ja isto, ali od straha i sramote. I sve je to izvela do trenutka kad je konobarica prišla da je obavesti da je sve u redu i da će turbulencije, štagod ta pičkamaterina značilo, prestati i da nastavljamo mnogo mirniji deo leta. A ja mrtav, beo. Vidi me konobarica i eto je za par minuta sa duplom dozom anestetika i smeje se žena glasno. Pa mamicu joj jebem, da mi je da je sretnem negde na zemlji, pa da je odvalim od kurca, da me ne zaboravi nikad. Ih da sam samo znao koliko sam tad bio blizu istine i večnosti.
Smirio se avion, ali ne i ja. Probala duša moja da mi ga popuši, trudila se, mljackala, sisala, draškala, dirala rupicu. Ma dođe donekle, ali motori promene zvuk i moj krene u „poniranje“. Umorna poljubi me i zamoli za ostav, da ode i legne da odspava, mrtva je a i pijana.
Ode ona da spava a ja ništa. Oči ko kafanske sarme. Naćulio uši slušam zvuk motora i pokušavam da otkrijem promenu zvuka, nepravilnost u radu. Da prvi najavim katastrofu. Ni oka da sklopim. Ne ide, pa ne ide. Mučim se i ništa. Što se više mučim, to gore. A i ova stjuardesa ne dolazi više i ne donosi pilule za lilule. Skupim ja poslednje atome hrabrosti ustanem i bos u sumanuto smešnoj, skroz razdrljenoj, pidžami krenem put malog šanka na kraju odeljka gde nešto posluje ona crnka. Stanem pred nju onako usran, blesav i uplašen i zamolim za još jedan Smirnoff i kolu. Gleda me ona sa osmehom razumevanja i odobravanja i sipa duplu vodku.
Ne mogu da pratim šta priča, trudim se ali ne ide. U straha su velike oči a bome i čudne uši. Kad čujem komešanje iza mene. U super stiže duša moja, spas moj. Ma klinac, one dve plavojke, u najboljim godina, prilaze šanku u istim onim smešnim pidžamama. Nisam ni znao kakav je to dar sa neba, Na kome sam konkretno i bio. Smeškaju se ćućore i naručuju sebi duple škotske majčice.
„O dobrodošle na pidžama žurku, vi škotsku ja ću rusku majčicu, pa ko preživi pričaće“
I krene tu priča. Prva tura, d**ga i nekoliko trećih i postasmo mi rod rođeni. Konobarica sipa, ne uključuje se mnogo al se i ne buni. Pa i njoj će noć ovako brže prođe. Krenemo mi u konkretnije upoznavanje kad matorke i ja ne da smo familija, nego najbliž rod. Obe završile Texas A&M univerzitet, College Station. A ja tamo bio na postdoku. Ej bili na istom stadionu, Kyile Field, 12th Man, Howday, Aggie Traditions. Restorani, šopovi, hod slonova, jebena logorsak vatra, koja je ubila 12 nesretnih studenata 1999 godine. Kod neke ture smo počeli i da se ljubimo. Posle svakog kucanja i pijenja, to sam im imputirao kao zaboravljenu tradiciju njihovog univerziteta.
Čini mi se malđa je prva pokleknula i teturavim hodom uputila se ka mestu. Ostadosmo konobarica, starija i ja. I taman se ja opustio kad se skalamerija zadrma, pa još jednom, pa još jednom. Kaže konobarica, ništa strašno turbulencije! Ma nemoj ,znam i ja to, mislim čuo sam za to, a što baš sad i što meni? E sad, kako svako zlo ima i svoje dobro, tako i ovo. Posle poslednjeg prelaska preko neke rupe na autoputu bratstva i jedinstva, plavojka, u najboljim godinam, mi se intenzivnije primače. Iako je prostor pred šankom bio sve samo ne skučen. Kako god, tek moja ruka se našla na njenoj butini. Ona nije pomerala nogu, ja nisam pomerao ruku. Ona je pila viski, ja vodku. Preplašen i pijan rešim da reskiram. Počnem da pomeram ruku ka njenom desnom guzu. Nije se ni mrdnula, a morala je da oseti. Nije se protivila ni kada sam okrenuo punu šaku i zalepio je na njeno oblo, oveće dupe, naprotiv, sačekala je prvi cim čelične ptice i naslonila se svom težinom na moju levu ruku. Šank je bio dovoljno visok da obezbedi diskreciju, da konobarica ne može ništa da vidi, a i bavila se nekom papirologijom.
Šta je to u meni, nama, što nas u ovakvim situacijama tera da idemo dalje? Čar zabranjenog voća? Pa moja duša mi je objasnila da smem slobodan da jebem koga i kad i gde hoću. Dakle ne kradem ništa, ništa mi nije zabranjeno! Čar nečega novog? Šta je ta prezrela dama mogla novo da mi pokaže, pruži? Jeb u avionu? Pa pre sat vremena sam to probao, interesantno je, ali probao sam ga u njaboljoj postavi. Što sad? I što sa njom? Usput nisam imao pojma ko je ona? Možda je žena nekog sicilijanca, a išla da obiđe rodbinu u Palermu? Možda je žena nekog kolumbijca, kibernetičara, kongresmena? A ja se nameračio da joj uvučem ruku, i još poneki deo tela u gaćice, ako ih uopšte i nosi? Šta ako je zaražena? Bilo čim, ne daj bože sa onim. A šta je sa njom? Majka, verovatno većeg broja plavušana, sa protezama za korekciju zubića. Gospodarica svoje hacijende, prati serijale joga vežbi, zen budizma, veganske ishrane, taj čija. Zašto ona želi kurac nepznatog lika? Balkanca! A ne prezivam se Čvorović i nisam jači od kiše. Šta ako sam šmrljav, peder? Ako moje ponašanje možeš da opišeš sa: mladost ludost, zašto ona? Nije mlada, pa da joj je prvi put, a nije ni luda, čim se vozi u Royal klasi.
Mnogo toga mi se vrzmalo po pijanoj glavi ali sam ipak podigao ruku i zašao pod tkaninu, osetio sam da se naježila. Što ne raguje, ja definitivno ne mogu? Što me ne ošamari i ode da se pojada prijateljici, a mene ostavi, da kao psolednje primitivno govno objašnjavam konobarici kako sam iznenađen potezom gospođe? Zašto joj rovarim po golom dupetu kad sve znam, probao sam. Zašto ona sad širi noge da me usmeri ka razdeljku guzova, kad i ona sve ovo konta? Zašto, zarad pukog ulaska kurca u poznato okruženje pičke, oboje toliko rizikujemo?
Šta nas to tera na gluposti? Na razne gluposti? Tešim se da su Dejvid Belami, Amundsen, zemljak Marko Polo, ludi Kolombo, pravili veća sranja odlazeći u nepoznato. Novo, neosvojeno. Adrenalin, čin pobadanja zastavice, ovo sam dosegao! Jel moguće da je to pokretač, razlog za? Ipak evolucija mora da nas se reši. A pre nekog vremena sam pročitao na mreži da je onaj genijalni invalid Stiven Houking rekao da je homo sapiens počeo da odumire. E pa dok ne odumre da ja ipak kresnem ovu gospođu, da joj prekratim let, pa šta bude bude. Ionako odosmo svi u majčinu, a moj gest hedonizma svakako neće usporiti ili ubrzati kastrofični ishod priče. Odlučno pomerih ruku na dole i natrčah na vlažnu pičku. Dama se samo nasmešila i ispustila jedan mazni uzdah.
Konobarica se prenu, i ja da zabašurim situaciju odložim dan D, za koji tren. Izvučem elegantno ruku, da pokažem da su obe slobodne, i naručim još po piće dami a i sebi. I počnem sa bljutavom konverzacijom. Ispostavilo se da je sa d**garicom putovala u Evropu na svoj odmor. Muževi su ih častili i one su pokušale da upoznaju istorijske i kulturne spomenike Evrope i, ako uspeju, interesantne muškarce u Holandiji i Nemčkoj. Ali ćorak. Grubo rečeno vraćale su se suvih i praznih pičaka sa puta. Ja sam se zlohudo nasmejao i rekao da su napravile taktičku grešku. Krajnja destinacija je morala da im bude mnogo južnije, ukoliko su htele „čvrste“ dokaze evropskog gostoprimstva, kulture i muškosti. Eksplicitno sam joj nabacio da je Imperija samo uzvratila udarac za moju tužnu priču, kada sam za 5 meseci boravka u Texas-u kresnuo samo tri ribe. Na njeno objašnejnje da nisam pronašao prave, odgovorio sam:
„Da ste se spustile južnije dobile bi takav dodir kulture da bi sad u dvoglasu pevale –Vratiću se ja u Sućuraj, divno misto našega Jadrana!“
Jasno je da me nije razumela, ali je meni i bio cilj da je sludim i zbunim. Ali, kako to u životu biva, ko d**gome jamu kopa sam u nju upada. Crna konobarica me je značajno pogledala i:
„Mislite na Sućuraj na otoku Hvaru?“
„Da preko puta Drvenika, mada ja više preferiram Stari Grad, na istom otoku“
Tek kad sam završio rečenicu shvatio sam da sa crnom konobaricom pričam na srpsko-hrvatskom ili jebe mi se na hrvatsko-srpskom. I odmah sam se oznojao. Moja američka familija je primetila da nešto nije u redu i zaledila se u pozi u kojoj je bila.
„Hotel Helios Adriatik, bungalov, Arkada, Oliva, Ermitaž, gradska kafana, Lanterna?“
„Daj nemoj me zajebavati! Malinice, Rudine, kamp Jurjevac, Tvrdalj Petra Hektorovića. Ribanje i ribarsko prigovaranje?“
Onako pijanom bi mi frka. Kao da me mama uhvatila u šteti. Konobarica je ladno obišla šank, pogledala me značajno i rekla na „našem jeziku“:
„Idem dole da nađem zamenu, odjebi ovu, dolazim gore po tebe“
Moja amerikanka je pitale šta nije u redu? Pokušao sam da joj nešto kao objasnim ali nije išlo. Gde sad, ovako pijan i potrošen, da joj pričam o detinjstvu, o godinama provedenim u jebenom inostranstvu, na Hvaru. O prvim poljupcima u njihovim vinogradima. O prvom stiskavcu, kad mi se jedna Brankica, iako je na more došla sa svojim dečkom Nikolom, nabijala na pubertetski dignut kurac za vreme stiskavca u gradskoj kafani. Kako ja njoj da objasnim koliko meni znači pristanište trajekta koji je vozio liniju Split - Stari Grad. Pristanište na kojem sam sačekivao svoje buduće ljubavi i očajan ispraćao definitivno bivše. Kako da joj dočaram miris borove šume, iglica i smole, gde se vatam sa najboljom d**garicom moje cure. Kako joj nespretno rukom sk**am gaćice i jebem je u stojećem stavu dok se ona oslanja na stablo bora. Kako da joj dočaram očaj kad ona shvati da se umazala smolom i da smola neće da se spere vodom. I da će mami morati štošta da objašnjava. Kako da joj dočaram svoju prvu i jedinu nemicu, Gabrielu Robell, koja je radila za TUI. Koju su napadali svi najljući galebovi Starog Grada, apotekar, stomatolog, vaterpolista, a ona rešila da baš meni i samo meni i nikom d**gom do meni da pičke. Prestao sam da pričam, popio sam dobar gutljaj anestetika, nisam se kucao, nisma se ljubio, nego sam počeo da plačem. Neko me je grdno zajebo. I mene i moju generaciju. I mnoge d**ge generacije, sa tih južnih, donjih prostora. Kongresmenova supruga se povukla, gotovo majčinski me poljubila i otišla u nepovrat. A ja sam ostao da stojim, pijem i plačem.
Jebiga tako me zatekla i konobarica. Za razliku od prethodne njoj je bilo jasno sve, ili bar mnogo više.
„Daj koji kurac, nemoj se sad raspizdit. Jebiga skinula san ti je, nadoknadiću. Nije sve tak crno, naj sliniti?“
Zašao sam za šank privio je uz sebe i onako pijan plakao, ridao, sigurno dobrih deset minuta. Shvatila je da me je pogodila u dirku za svirku. Nasula nam je oboma još po jednu. Prekršila je jedno, nameravala je da prekrši još po koje pravila službe, jer je i ona odande. Reče mi ime ali sam joj se, onako pijam, uz mnogo suza, izvinio i rekao da ću je zvati Vedrana ( ne po onoj Rudan, već po mom d**gu Vedranu sa kojim sam godine trošio na Olimpu mog života, Starom Gradu). Uz ubitačno sladak osmeh prihvatila je novo krizmanje i to zapečatila pravim poljupcem.
Iz Starog Grada je, tamo ima kuću, roditelji su joj preminuli, već godinama leti za ove gulikože i dosta joj je svega. Ima ušteđevinu i hoće da se vrati kući i živi od zemlje, turizma, pameti. Tata joj je bio ugledan čovek, gradonačelnik grada u ono staro „zlo vrime“. Ovi novi su ga šikanirali i izbrisali su njegov doprinos razvoju Malog mista. „Naše malo misto“ je bila serija koja se svojevremeno snimal između osalihi i na terenima u Starom Gradu (Bosris Dvornik, Asja Kisić, Zdravka Krstulović, Karlo Bulić….). Podržao je razvoj sindikalnog turizma, imao je dobru saradnju sa nekim Zemuncima… I tu je došlo do prek**a filma. Ja sam išao u to odmaralište, bljesak sećanja, znao sam joj tatu, čika Vinka. Da bude crnje ona je znala mog tatu. Ja sam znao nju! Samo mnogo godina pre! Bio sam tajno i trajno zljubljen u nju. I onda je ona počela da plače. Da sam trezan to bi tu stalo, ovako jebiga. Zagrlio sam je, ona je posrnula i uvukla nas iza zavesica. Tu je imala mali ležaj za kratki odmor tokom ovih dugih letova.
Jebem ti sve. Plakali smo, ljubili smo se, sk**ali smo se. Preciznije sklanjali smo on što nam je smetalo. Znali smo da imamo jako malo vremena i u to vreme je trebalo ugurati sve izgubljene godine. Halapljivo smo gutali vazduh, usne, jezike. Jebala je uniforma jedva sam dospeo do njenih bradavica. Ništa im nisam radio samo sam ih gledao. I sećao se kako sam mnogo godina pre pokušavao da ih vidim na rubu njenih korpica gornjeg dela kupaćeg. Dok sam ja gledao i pio je, ona je skinula gaćice, gurnula mi ih u džep, pronašla kurac i smestila ga u njatopliju hrvatsku pičku, koju ja poznajem. Sve ukupno trajalo je pet minuta. Ali smo nebo definitivno dotakli. Par trzaja uspomena, mnogo tuge, neispunjenih snova, frustracija, mašte i oboje smo svršili.
Gurala me da požurimo sa uljuđivanjem i plakala je. Stali smo za tren na svoje strane šanka, ćutali smo i gledali se. Jebem ti koja je to sila, verovatnoća, tuga. Bio sam dobro tapaciran kad me prenula nežna ruka na remenu. Sanjiva, trljajući svoje divne, opasne, svevideće oči, na bok mi se naslonila vučica. Mamurna nije birla reči i upitala je:
„I na kraju jesi ih kresnuo? Ajd sad ne seri videla sam kad su te spopale, ova nas ionako ne razume“
Vedrana i ja smo počeli da se smejuljimo, pa da se kikoćemo, pa da se cerimo, pa cepamo, pa opet da plačemo (na tom letu sma baš dehidrirao). Gledala nas je zbunjeno i mamurno. Jasno je da joj ništa nije bilo jasno. Vedrana je prešla na našu stranu, uzel je za ruku i povukla je sebi.
„Dozvoli da joj ja objasnim na naš, ženski, način“
I kad sam hteo da je upozorim, utonule su u mrak iz kog sam upravi ja izronio. Buka motora, buka u mojoj glavi, snažne emocije i vodka onemogućilo me je da čujem šta joj je Vedrana objašnjavala. Pokušao sam ja da se pokrenem, da odem iza zastor i pojasnim neke činjenice, ali svako odvajanje od šanka predstavljalo je opasnost po imovinu Lufthanse i moje fizikalije, pa sam rešio da skrušeno sačekam okončanje procesa i egzekuciju.
Bogami joj je Vedrana dugo objašnjavala ili se meni činilo, tek lagano sam počeo da brinem. Nekako, kao u umetničkom drsanju, sinhrono su se pojavile njih dve i plava konobarica. Ja jesam bio zbunjen i zabrinut, ali to je pičkin dim u odnosu na plavu konobaricu koja je zatekla muškog stvora koji stoji za šankom. Iz prostora za odmor službenih lica izlaze poprilično rasčupane putnica i njena koleginica koja dovodi u red svoju uniformu. Moram priznati prilično sumanut scenario. Sreća da nije razumela našu konverzaciju. Vedrana me pogledala razrogačenim očima:
„Gospe ti blažene, pa ona ima veći cipal od tebe!?“
„I iskreno bolje i jebe. Uvek mi to uradi, ja se kao nešto trudim, kurčim, a ona dođe i uradi to mnogo temeljnije!“
Smeh devojaka i moja tužna faca opustile su plavu konobaricu i nakon kraće konverzacije plavojka se vratila na niži sprat a nas ostavila da se osovimo. Pričali smo mnogo, brzo, kao da smo svo troje dalmatinci. Sa mnogo psovki smeha, zagrljaja, po kojom suzom. Dogovor je pao da na jesen dođemo kod nje. Da još jednom prošetam rivom, pojedem snedvič i popijme hladnu **** kolu u gradskoj kafani, pojedem prstaće u Ermitažu, omirišim kanalizaciju i udavim se u mirisu lavande u staroj uljari koja još uvek radi.
I tako dok trepneš preletiš baru. Avioni su bezbedbni, ali niko ne zna kad će se pojaviti nešto od čega može da se rikne. Na izlasku iz aviona Ana i ja smo se izljubili sa Vedranom kao da se poznajemo godinama, što je i istina u krajnjem slučaju. Na rastanku sam se izljubio i sa mojim curma iz Texasa koje su me unele, gurnule u duboki tunel mojih uspomena.
Imali smo poprilično vremena između sletanja i poletnja za Dallas/Fort Worth internacionalni aerodrom. Odmah po ateriranju, ja sretan što sam još jednom izvukao živu glavu, uputili smo se u čekaonicu prve klase. Jebem ti sunce. Putujući sa mojim folklorcima puno vremena sam proveo na aerdromima širom sveta i uživao u kičerastom luksuzu avionskih luka. Ali ovo je nešto posebno. Enterijer, klopa, piće sve u izobilju, sve besplatno. Gledao sam u „čekaonicu“ kao japanci kad uđu u Koloseum u Rimu. Vučica se smejala kao dete i zajebavala me, opravdano. Ničeg mi nije bilo dosta i oduševljavao sam se činjenicom da mogu da popijem Smirnoff vodke koliko god mogu. Vodka je poslužila i kao trankvilajzer, imao sam frku od leta preko jebene bare. Ipak je to 9 sati leta u nekoj krntiji na onoj jebenoj visini… a Ana i ja sami!
Kad sam se malo tapacirao, opustio sam se. Anča je opušteno dremnula, a ja sam prošetao „čekaonicom“. Zavirio sam u kuhinju, u bife, u wc. Jebote sve u izobilju i sve fraj. Mislim nije fraj, ušlo je to dobrano u cenu karte, ali to je platila firma i ja ništa nisam morao da doplaćujem. Jedem, pijem i ništa ne moram da platim, kao u biblioteci mog idola Kralja Radovana III. Kad sam se najzad umorio i odlučio da budem kul, kao i svi d**gi likovi u ovoj luksuznoj čekaonici, seo sam pored usnule vučice. Ona je mirno disala, imao sam još nešto vremena za sebe pa sam odlučio da analiziram sapatnike.
Kao najgori pubertetlija, pored žive devojke pored sebe, šacovao sam koga bi sad prevrnuo od prisutnih. Odvratne, nadobudne, muške sam odmah kaširao. Njih bi mogao da jebem i bijem. Mada bi se to verovatno nekolicini prisutnih baš svidelo. Dakle šacovao sam ženski svet. Bilo je par dobrih pičaka, u čija bih krila odmah uskočio. Međutim nešto mi se nisu dojmile. Izbor je pao na dve starije, opuštene dame, u nekim šarenim haljinama do zmelje koje su pijuckale i kikotale se svo vreme. Anča je dremkala, izmorena obavezama koje je morala da pozavršava pre puta, a ja sam krenuo u lov. Pa jebiga rekla je da sam slobodan, samo da joj posle sve lepo ispričam.
Počeo sam da fiksiram one dve dame i da im lovim pogled. Par puta smo se ukrstili i ja sam samo uljudno klimnuo glavom. Moja seljačka uljudnost samo je potencirala njihovu konverzaciju i smeh. Pauze između dva ukrštanja počele su dramtično da se skraćuju. Razumeo sam ih, to je ono kad u 17, u špicu, osetiš da te neko gleda i sve češće gledaš u tom pravcu i pokušavaš da odgonetneš ko te to i zašto bode pogleom. Iskoristio sam prvu priliku kad su krenule prema šanku da pođem i ja. Stigao sam pre njih ali sam ih kavaljerski propustio da prve naruče piće. Začuđeno su me odmerile, opet se zakikotale, mrndžale nešto, pokupile piće i vratile se na svoje mesto. E jebiga, prvo pa muško. Da ne budem alav, vratio sam se sa dve vodke, cimno svoju, smanjio buljenje put njih i prepustio se snu. Kad me vučica probudila trebalo je da se krene prema gejtu. E sad budi muško, nemoj da si pička. Seti se Vujadina sa obadva sina (pleonazam, mislim da se to tako zove, ili nekako d**gačije, tek kaže se sa oba sina a ne obadva).
Prilazim ja nasmejanoj lepotici, na ulazu za gospodu iz prve klase, smeje se ona meni, smejem se ja njoj, a u srcu golem strah, noge klecaju, znoj curka. Za ono koliko sam spavao vodka je izmetabolisana. Da sramota bude veća, odmah iza nas spazim one dve dame kako prilaze našem gejtu. Ha, imam d**gu šansu, ako se ne obrukam panikom. Stegnem muda i nabacim najgluplji izraz, u paleti mojih glupih izraza i krenem hodnikom ka čeličnoj ptici. Nezainteresovano gledam u čelični kovčeg ispred mene i vidim falusobilni oblik, Boing 747, samo mu glavić nešto duži. Idemo prema vratima a meni noge klecaju. Okrećem se, nema gužve. Jel to loš ili dobar znak? Hoće nas k**napovati, obarati, il će govno samo od sebe da se pokvari? Hoću ja da mislim na svoju dušu, koja me čvrsto drži za ruku jer me provalila. Trudim se da mislim i na one dve matorke koje bi kresno, ali mozak neće. Samo belo, čist beli čaršav panike. Na vratima grobnice sačekuje nas nasmejana crnka, uzima bording karte i vodi nas do sedišta. Jebiga Royal klasa je Royal klasa a i Lufthansa je Lufthansa. Imali su lepe ćebiće i escajg, drpio sam dva kompleta kad smo leteli za Meksiko neke davne godine.
Odvodi nas u glavić i to na sprat. Kakav luksuz. Imam svoje sedište i svoj krevetić. Ali panika, moja duša je prekoputa mene. Odvojena od mene, pa ima sigurno metar – metar i po. Sedam očajan, zbunjen, kako da je držim za ruku, ko da mi čuva strah, kad je ona tako daleko? Samo konstatujem da su dame ušle i sele iza nas. Ali neka i one su razdvojene i one će da se useru od straha, kad ovo krene da rula i leti. Jebeš njih. Kako preživeti let, pitanje je sad? Pravilo službe nalaže da o putnicima prve klase brinu dve konobarice, dobro stjuardese, jedna svetla d**ga valjda tamna. Ljubazne su do bola i iskusne. Pa da, na prekobarske letove ne puštaju početnice. Odma su me provalile. Čim sam seo odmah sam se vezao i uzeo da čitam procedure za prinudna sletanja i uputstva za evakuaciju. Ona stoka preko puta mene umirala je od smeha i samo me još pržila. Pokazivla je maske, pojas za spasavanje, prvu pomoć, lampe za noć, raketice za pomoć… Malo sam se smirio kad sam pronašao sve poklončiće koje nam je prevoznik uvalio za onolike pare koje su skinute sa računa firme. Pidžama, patikice, kaladont, četkica za zube, dezodorans, sapunčići, peškirići, čeprkao sam ali kondome nisam pronašao u ponudi, e jebiga. I dok su se oni nesretnici dole smeštali, moja usrana malenkost je dobila prvu infuziju etanolom. Ljubazna crnka mi je pod nos gurnula Smirnof i limenku kole a ona stoka od Ane je pobedonosno stojala pored nje i umirla od smeha. Pa ona nije normalna, stoji u kabini skalamerije, koja će za jedno pola sata, da počen da se sprema za poletanje i nije sela i vezala sigurnosni pojas. Stoji pije smirnof i ćućori sa konobaricom. I pogleduje na mene. Suviše sam usran da razumem šta govori ali kako se obe smeju sigurno joj objašnjava koja sam ja pičkica.
I dok sam ja prizivao u sećanja sve drage članove familije, mog društva, dok sam molio za izvinjenje sve one koje sam zajebo, opraštao onima koji su mene zajebali, ovo čelično govno je zarikalo i krenulo da se mrda. Zatvorio sam oči, stegao zube i čekao kraj. Negde sam nekad pročitao da su poletanje i sletanje nakritičniji delovi leta i ja sam najzad bio spreman da se pridružim precima. Na moje veliko iznenađenje samo sam osetio pritisak na naslon stolice, kao da moja duša leže na mene, tandrkanje kao da voze autoputem bratstva i jedinstva, jedan trzaj, mir, malo čangrljanja, neke nedefinisane pokrete, gore, levo, desno, dole, pa opet gore i mir. Samo je huk motora ćućorio: „poleteli smo, sve je u redu, opusti se“. Kad se pojavilo obaveštenje da možemo da otkačimo sigurnosne pojaseve mojoj sreći nije bilo kraja. Čak sam imao muda da pogledam kroz prozor i vidim sunce kako negde napred i sa leve strane zalazi za horizont. Tada sam dobio još jednu, duplu, dozu tečnog, per os, anestetika.
Jesam ja malo živnuo ali sam i dalje bio bled. Sva sreća da je padao mrak i da se moj kukavičluk nije mogao videti. Dva tri reda, jebemliga koliko redova, iza nas sedele su one dame i nešto kenjale. Jebote odakle im snage i tema da toliko seru. I nije bilo više nikog. Nas dvoje, njih dve i one konobarice. Dobro bar je njih usralo, neće imati puno posla. E kurac, to su one mislile. Nisu znale da sam tu ja, da im zagorčam život. Poslužile su treću turu pića, vidim i dame su ga trošile muški, pa večerica, pa vince, pa pajkenje. Aj sad da ne budem pička počnem i ja malo da ustajem, kao nije mi ništa, istežem se i sve češće pogledavam nazad. Vidim duša moja se sk**a. Jebote neće valjda sad ovde da…? Ali u redu je, oblači onu pidžamicu na majicu i tangice, oblači papučice i pilji u mene. Ajd sad, kud svi Turci tu i mali Muja. Izađem ja u prolaz, skinem majicu, skinem, farmerke i obučem i ja ono pamučno govnence, koje definitvno nije bilo pravljeno po mojoj meri. Vidi me ona crnka i nasmejana mi donese dva broja veću džoku i uze onu malu. Ja stojim u boksericma i gledam je kako mi prilazi, opa, ovi u Lufthansi imaju ukusa. Pristojno se ja obučem i upitno gledma u moju dušu da mi šapne šta sad da radim. A ona se upišava od smeha. Mislio sam da se glupira ali, na moju žalost, čitala me kao otvorenu knjigu.
„Ajde leži u krevet ja ću da sedim tu do tebe dok ne zaspiš. Ne boj se, sve će biti dobro, čak i bolje nego se nadaš“.
Aj kad ti kažeš. Skočim ja u onaj krevet a ono udobno, meko, miluje ti dupe, drži glavu, ma kao u majčinom krilu. Vredi za sve pare koje su dali. A pre sam sedeo u onim sedištima gde su mi kolena bila iza ušiju, ramena skupljena ili na nečijoj gavi, deca plaču, majke nadrkane, očevi sikću. A ovo!? Pa sa obzirom da smo na nebu, prilično blizu rajskog naselja. Dakel skočim ja u kredžu a moj anđeo sede do mene. Gledamo kao neku romantičnu komeduju, neka glupost, da skratimo vreme do spavanja i pijuckamo dodatnu dozu sedativa. Priđe ona crnka, konobarica, njih dve proćućore i crnka ode. Za par sekundi pogasiše se svetla, samo je ekran sa mog sedišta svetleo u mraku. I one dve su izgleda isključile tablete. I opaaaaaa!
Šapa moje vučice osvanu u mom krilu. Mrlja, brlja, traži šlic i op, kurac je njen. Počenem da se komešam, meškoljim, ona ga steže, pomera, ma drka bre. Faca led ledeni, zapiljena u ljubavnu romansu i drka mi ga svojski. Ja ne znam šta da radim, koju igru da nastavim? Da gledam ono sranje na ekranu, i da se pravim lud ili da uvučem vučicu i kresnem je na 10 000 metar pri brzii od oko 900 km/h? Kad sam sa njom ne treba da se zamaram. Samo me je rinula u slabinu i uskočila u krevetić. Nema u njemu baš mnogo ***** ali nama i ne treba. U nosu smo aviona, one dve matorke spavaju, ni crnak ni belka ne navraćaju, znači karanje. Klinac bi išta bilo od karanja da mi nisu sunuli one vodke i da se nisam opustio. Ovako to je bilo pišično, ja polupijan, uplašen, a opet sretan što sam živ. Ona polupijana, sretna jer skuplja materijal da me posle kara, sretna jer je živa i moćna i jer će biti jebana. Ma kombinacija sa zida smrti. Svlači donji deo pidžame i tangice, uvaljuje mi guzu u krilo, sve vreme šapuće: psst, psst i gnjezdi mi se na kurac. Ja nebi, strah me, sramota me, ali njeno dupe je božansko, vadim ga iz bokserica, svlačim prednji deo one majmunske pidžame i gurma ga u pravcu njene rupice. One je već pljunula na duge tanke prste, sa divnim negovanim kratkim noktima, ovlažila rupicu i spremno sačekala mog veselinka. Ležimo na strani, držim njene sise u rukama i lagano se pomeram. Ona stenje, tiho, priča da me voli, obožava, da sam car, da sam svemoguć. Ja se topim, ubrzavam, plovim na krilima Boing-a 747 prema vrhuncu. Kurac! Turbulencije, avion počinje da se trese, znak da vežemo sigurnosne pojaseve! Ja mrtav! A ona, ona umire od smeha. Nespretno se sk**a sa mog svenulog kurca, navalči svoje gaće, namešta svoj otvrdli kurac, navlači pidžamu, iskače iz kreveta, seda na moje sedište, vezuje mene kretena pojasevim, vezuje sebe. I umire od smeha. Ja isto, ali od straha i sramote. I sve je to izvela do trenutka kad je konobarica prišla da je obavesti da je sve u redu i da će turbulencije, štagod ta pičkamaterina značilo, prestati i da nastavljamo mnogo mirniji deo leta. A ja mrtav, beo. Vidi me konobarica i eto je za par minuta sa duplom dozom anestetika i smeje se žena glasno. Pa mamicu joj jebem, da mi je da je sretnem negde na zemlji, pa da je odvalim od kurca, da me ne zaboravi nikad. Ih da sam samo znao koliko sam tad bio blizu istine i večnosti.
Smirio se avion, ali ne i ja. Probala duša moja da mi ga popuši, trudila se, mljackala, sisala, draškala, dirala rupicu. Ma dođe donekle, ali motori promene zvuk i moj krene u „poniranje“. Umorna poljubi me i zamoli za ostav, da ode i legne da odspava, mrtva je a i pijana.
Ode ona da spava a ja ništa. Oči ko kafanske sarme. Naćulio uši slušam zvuk motora i pokušavam da otkrijem promenu zvuka, nepravilnost u radu. Da prvi najavim katastrofu. Ni oka da sklopim. Ne ide, pa ne ide. Mučim se i ništa. Što se više mučim, to gore. A i ova stjuardesa ne dolazi više i ne donosi pilule za lilule. Skupim ja poslednje atome hrabrosti ustanem i bos u sumanuto smešnoj, skroz razdrljenoj, pidžami krenem put malog šanka na kraju odeljka gde nešto posluje ona crnka. Stanem pred nju onako usran, blesav i uplašen i zamolim za još jedan Smirnoff i kolu. Gleda me ona sa osmehom razumevanja i odobravanja i sipa duplu vodku.
Ne mogu da pratim šta priča, trudim se ali ne ide. U straha su velike oči a bome i čudne uši. Kad čujem komešanje iza mene. U super stiže duša moja, spas moj. Ma klinac, one dve plavojke, u najboljim godina, prilaze šanku u istim onim smešnim pidžamama. Nisam ni znao kakav je to dar sa neba, Na kome sam konkretno i bio. Smeškaju se ćućore i naručuju sebi duple škotske majčice.
„O dobrodošle na pidžama žurku, vi škotsku ja ću rusku majčicu, pa ko preživi pričaće“
I krene tu priča. Prva tura, d**ga i nekoliko trećih i postasmo mi rod rođeni. Konobarica sipa, ne uključuje se mnogo al se i ne buni. Pa i njoj će noć ovako brže prođe. Krenemo mi u konkretnije upoznavanje kad matorke i ja ne da smo familija, nego najbliž rod. Obe završile Texas A&M univerzitet, College Station. A ja tamo bio na postdoku. Ej bili na istom stadionu, Kyile Field, 12th Man, Howday, Aggie Traditions. Restorani, šopovi, hod slonova, jebena logorsak vatra, koja je ubila 12 nesretnih studenata 1999 godine. Kod neke ture smo počeli i da se ljubimo. Posle svakog kucanja i pijenja, to sam im imputirao kao zaboravljenu tradiciju njihovog univerziteta.
Čini mi se malđa je prva pokleknula i teturavim hodom uputila se ka mestu. Ostadosmo konobarica, starija i ja. I taman se ja opustio kad se skalamerija zadrma, pa još jednom, pa još jednom. Kaže konobarica, ništa strašno turbulencije! Ma nemoj ,znam i ja to, mislim čuo sam za to, a što baš sad i što meni? E sad, kako svako zlo ima i svoje dobro, tako i ovo. Posle poslednjeg prelaska preko neke rupe na autoputu bratstva i jedinstva, plavojka, u najboljim godinam, mi se intenzivnije primače. Iako je prostor pred šankom bio sve samo ne skučen. Kako god, tek moja ruka se našla na njenoj butini. Ona nije pomerala nogu, ja nisam pomerao ruku. Ona je pila viski, ja vodku. Preplašen i pijan rešim da reskiram. Počnem da pomeram ruku ka njenom desnom guzu. Nije se ni mrdnula, a morala je da oseti. Nije se protivila ni kada sam okrenuo punu šaku i zalepio je na njeno oblo, oveće dupe, naprotiv, sačekala je prvi cim čelične ptice i naslonila se svom težinom na moju levu ruku. Šank je bio dovoljno visok da obezbedi diskreciju, da konobarica ne može ništa da vidi, a i bavila se nekom papirologijom.
Šta je to u meni, nama, što nas u ovakvim situacijama tera da idemo dalje? Čar zabranjenog voća? Pa moja duša mi je objasnila da smem slobodan da jebem koga i kad i gde hoću. Dakle ne kradem ništa, ništa mi nije zabranjeno! Čar nečega novog? Šta je ta prezrela dama mogla novo da mi pokaže, pruži? Jeb u avionu? Pa pre sat vremena sam to probao, interesantno je, ali probao sam ga u njaboljoj postavi. Što sad? I što sa njom? Usput nisam imao pojma ko je ona? Možda je žena nekog sicilijanca, a išla da obiđe rodbinu u Palermu? Možda je žena nekog kolumbijca, kibernetičara, kongresmena? A ja se nameračio da joj uvučem ruku, i još poneki deo tela u gaćice, ako ih uopšte i nosi? Šta ako je zaražena? Bilo čim, ne daj bože sa onim. A šta je sa njom? Majka, verovatno većeg broja plavušana, sa protezama za korekciju zubića. Gospodarica svoje hacijende, prati serijale joga vežbi, zen budizma, veganske ishrane, taj čija. Zašto ona želi kurac nepznatog lika? Balkanca! A ne prezivam se Čvorović i nisam jači od kiše. Šta ako sam šmrljav, peder? Ako moje ponašanje možeš da opišeš sa: mladost ludost, zašto ona? Nije mlada, pa da joj je prvi put, a nije ni luda, čim se vozi u Royal klasi.
Mnogo toga mi se vrzmalo po pijanoj glavi ali sam ipak podigao ruku i zašao pod tkaninu, osetio sam da se naježila. Što ne raguje, ja definitivno ne mogu? Što me ne ošamari i ode da se pojada prijateljici, a mene ostavi, da kao psolednje primitivno govno objašnjavam konobarici kako sam iznenađen potezom gospođe? Zašto joj rovarim po golom dupetu kad sve znam, probao sam. Zašto ona sad širi noge da me usmeri ka razdeljku guzova, kad i ona sve ovo konta? Zašto, zarad pukog ulaska kurca u poznato okruženje pičke, oboje toliko rizikujemo?
Šta nas to tera na gluposti? Na razne gluposti? Tešim se da su Dejvid Belami, Amundsen, zemljak Marko Polo, ludi Kolombo, pravili veća sranja odlazeći u nepoznato. Novo, neosvojeno. Adrenalin, čin pobadanja zastavice, ovo sam dosegao! Jel moguće da je to pokretač, razlog za? Ipak evolucija mora da nas se reši. A pre nekog vremena sam pročitao na mreži da je onaj genijalni invalid Stiven Houking rekao da je homo sapiens počeo da odumire. E pa dok ne odumre da ja ipak kresnem ovu gospođu, da joj prekratim let, pa šta bude bude. Ionako odosmo svi u majčinu, a moj gest hedonizma svakako neće usporiti ili ubrzati kastrofični ishod priče. Odlučno pomerih ruku na dole i natrčah na vlažnu pičku. Dama se samo nasmešila i ispustila jedan mazni uzdah.
Konobarica se prenu, i ja da zabašurim situaciju odložim dan D, za koji tren. Izvučem elegantno ruku, da pokažem da su obe slobodne, i naručim još po piće dami a i sebi. I počnem sa bljutavom konverzacijom. Ispostavilo se da je sa d**garicom putovala u Evropu na svoj odmor. Muževi su ih častili i one su pokušale da upoznaju istorijske i kulturne spomenike Evrope i, ako uspeju, interesantne muškarce u Holandiji i Nemčkoj. Ali ćorak. Grubo rečeno vraćale su se suvih i praznih pičaka sa puta. Ja sam se zlohudo nasmejao i rekao da su napravile taktičku grešku. Krajnja destinacija je morala da im bude mnogo južnije, ukoliko su htele „čvrste“ dokaze evropskog gostoprimstva, kulture i muškosti. Eksplicitno sam joj nabacio da je Imperija samo uzvratila udarac za moju tužnu priču, kada sam za 5 meseci boravka u Texas-u kresnuo samo tri ribe. Na njeno objašnejnje da nisam pronašao prave, odgovorio sam:
„Da ste se spustile južnije dobile bi takav dodir kulture da bi sad u dvoglasu pevale –Vratiću se ja u Sućuraj, divno misto našega Jadrana!“
Jasno je da me nije razumela, ali je meni i bio cilj da je sludim i zbunim. Ali, kako to u životu biva, ko d**gome jamu kopa sam u nju upada. Crna konobarica me je značajno pogledala i:
„Mislite na Sućuraj na otoku Hvaru?“
„Da preko puta Drvenika, mada ja više preferiram Stari Grad, na istom otoku“
Tek kad sam završio rečenicu shvatio sam da sa crnom konobaricom pričam na srpsko-hrvatskom ili jebe mi se na hrvatsko-srpskom. I odmah sam se oznojao. Moja američka familija je primetila da nešto nije u redu i zaledila se u pozi u kojoj je bila.
„Hotel Helios Adriatik, bungalov, Arkada, Oliva, Ermitaž, gradska kafana, Lanterna?“
„Daj nemoj me zajebavati! Malinice, Rudine, kamp Jurjevac, Tvrdalj Petra Hektorovića. Ribanje i ribarsko prigovaranje?“
Onako pijanom bi mi frka. Kao da me mama uhvatila u šteti. Konobarica je ladno obišla šank, pogledala me značajno i rekla na „našem jeziku“:
„Idem dole da nađem zamenu, odjebi ovu, dolazim gore po tebe“
Moja amerikanka je pitale šta nije u redu? Pokušao sam da joj nešto kao objasnim ali nije išlo. Gde sad, ovako pijan i potrošen, da joj pričam o detinjstvu, o godinama provedenim u jebenom inostranstvu, na Hvaru. O prvim poljupcima u njihovim vinogradima. O prvom stiskavcu, kad mi se jedna Brankica, iako je na more došla sa svojim dečkom Nikolom, nabijala na pubertetski dignut kurac za vreme stiskavca u gradskoj kafani. Kako ja njoj da objasnim koliko meni znači pristanište trajekta koji je vozio liniju Split - Stari Grad. Pristanište na kojem sam sačekivao svoje buduće ljubavi i očajan ispraćao definitivno bivše. Kako da joj dočaram miris borove šume, iglica i smole, gde se vatam sa najboljom d**garicom moje cure. Kako joj nespretno rukom sk**am gaćice i jebem je u stojećem stavu dok se ona oslanja na stablo bora. Kako da joj dočaram očaj kad ona shvati da se umazala smolom i da smola neće da se spere vodom. I da će mami morati štošta da objašnjava. Kako da joj dočaram svoju prvu i jedinu nemicu, Gabrielu Robell, koja je radila za TUI. Koju su napadali svi najljući galebovi Starog Grada, apotekar, stomatolog, vaterpolista, a ona rešila da baš meni i samo meni i nikom d**gom do meni da pičke. Prestao sam da pričam, popio sam dobar gutljaj anestetika, nisam se kucao, nisma se ljubio, nego sam počeo da plačem. Neko me je grdno zajebo. I mene i moju generaciju. I mnoge d**ge generacije, sa tih južnih, donjih prostora. Kongresmenova supruga se povukla, gotovo majčinski me poljubila i otišla u nepovrat. A ja sam ostao da stojim, pijem i plačem.
Jebiga tako me zatekla i konobarica. Za razliku od prethodne njoj je bilo jasno sve, ili bar mnogo više.
„Daj koji kurac, nemoj se sad raspizdit. Jebiga skinula san ti je, nadoknadiću. Nije sve tak crno, naj sliniti?“
Zašao sam za šank privio je uz sebe i onako pijan plakao, ridao, sigurno dobrih deset minuta. Shvatila je da me je pogodila u dirku za svirku. Nasula nam je oboma još po jednu. Prekršila je jedno, nameravala je da prekrši još po koje pravila službe, jer je i ona odande. Reče mi ime ali sam joj se, onako pijam, uz mnogo suza, izvinio i rekao da ću je zvati Vedrana ( ne po onoj Rudan, već po mom d**gu Vedranu sa kojim sam godine trošio na Olimpu mog života, Starom Gradu). Uz ubitačno sladak osmeh prihvatila je novo krizmanje i to zapečatila pravim poljupcem.
Iz Starog Grada je, tamo ima kuću, roditelji su joj preminuli, već godinama leti za ove gulikože i dosta joj je svega. Ima ušteđevinu i hoće da se vrati kući i živi od zemlje, turizma, pameti. Tata joj je bio ugledan čovek, gradonačelnik grada u ono staro „zlo vrime“. Ovi novi su ga šikanirali i izbrisali su njegov doprinos razvoju Malog mista. „Naše malo misto“ je bila serija koja se svojevremeno snimal između osalihi i na terenima u Starom Gradu (Bosris Dvornik, Asja Kisić, Zdravka Krstulović, Karlo Bulić….). Podržao je razvoj sindikalnog turizma, imao je dobru saradnju sa nekim Zemuncima… I tu je došlo do prek**a filma. Ja sam išao u to odmaralište, bljesak sećanja, znao sam joj tatu, čika Vinka. Da bude crnje ona je znala mog tatu. Ja sam znao nju! Samo mnogo godina pre! Bio sam tajno i trajno zljubljen u nju. I onda je ona počela da plače. Da sam trezan to bi tu stalo, ovako jebiga. Zagrlio sam je, ona je posrnula i uvukla nas iza zavesica. Tu je imala mali ležaj za kratki odmor tokom ovih dugih letova.
Jebem ti sve. Plakali smo, ljubili smo se, sk**ali smo se. Preciznije sklanjali smo on što nam je smetalo. Znali smo da imamo jako malo vremena i u to vreme je trebalo ugurati sve izgubljene godine. Halapljivo smo gutali vazduh, usne, jezike. Jebala je uniforma jedva sam dospeo do njenih bradavica. Ništa im nisam radio samo sam ih gledao. I sećao se kako sam mnogo godina pre pokušavao da ih vidim na rubu njenih korpica gornjeg dela kupaćeg. Dok sam ja gledao i pio je, ona je skinula gaćice, gurnula mi ih u džep, pronašla kurac i smestila ga u njatopliju hrvatsku pičku, koju ja poznajem. Sve ukupno trajalo je pet minuta. Ali smo nebo definitivno dotakli. Par trzaja uspomena, mnogo tuge, neispunjenih snova, frustracija, mašte i oboje smo svršili.
Gurala me da požurimo sa uljuđivanjem i plakala je. Stali smo za tren na svoje strane šanka, ćutali smo i gledali se. Jebem ti koja je to sila, verovatnoća, tuga. Bio sam dobro tapaciran kad me prenula nežna ruka na remenu. Sanjiva, trljajući svoje divne, opasne, svevideće oči, na bok mi se naslonila vučica. Mamurna nije birla reči i upitala je:
„I na kraju jesi ih kresnuo? Ajd sad ne seri videla sam kad su te spopale, ova nas ionako ne razume“
Vedrana i ja smo počeli da se smejuljimo, pa da se kikoćemo, pa da se cerimo, pa cepamo, pa opet da plačemo (na tom letu sma baš dehidrirao). Gledala nas je zbunjeno i mamurno. Jasno je da joj ništa nije bilo jasno. Vedrana je prešla na našu stranu, uzel je za ruku i povukla je sebi.
„Dozvoli da joj ja objasnim na naš, ženski, način“
I kad sam hteo da je upozorim, utonule su u mrak iz kog sam upravi ja izronio. Buka motora, buka u mojoj glavi, snažne emocije i vodka onemogućilo me je da čujem šta joj je Vedrana objašnjavala. Pokušao sam ja da se pokrenem, da odem iza zastor i pojasnim neke činjenice, ali svako odvajanje od šanka predstavljalo je opasnost po imovinu Lufthanse i moje fizikalije, pa sam rešio da skrušeno sačekam okončanje procesa i egzekuciju.
Bogami joj je Vedrana dugo objašnjavala ili se meni činilo, tek lagano sam počeo da brinem. Nekako, kao u umetničkom drsanju, sinhrono su se pojavile njih dve i plava konobarica. Ja jesam bio zbunjen i zabrinut, ali to je pičkin dim u odnosu na plavu konobaricu koja je zatekla muškog stvora koji stoji za šankom. Iz prostora za odmor službenih lica izlaze poprilično rasčupane putnica i njena koleginica koja dovodi u red svoju uniformu. Moram priznati prilično sumanut scenario. Sreća da nije razumela našu konverzaciju. Vedrana me pogledala razrogačenim očima:
„Gospe ti blažene, pa ona ima veći cipal od tebe!?“
„I iskreno bolje i jebe. Uvek mi to uradi, ja se kao nešto trudim, kurčim, a ona dođe i uradi to mnogo temeljnije!“
Smeh devojaka i moja tužna faca opustile su plavu konobaricu i nakon kraće konverzacije plavojka se vratila na niži sprat a nas ostavila da se osovimo. Pričali smo mnogo, brzo, kao da smo svo troje dalmatinci. Sa mnogo psovki smeha, zagrljaja, po kojom suzom. Dogovor je pao da na jesen dođemo kod nje. Da još jednom prošetam rivom, pojedem snedvič i popijme hladnu **** kolu u gradskoj kafani, pojedem prstaće u Ermitažu, omirišim kanalizaciju i udavim se u mirisu lavande u staroj uljari koja još uvek radi.
I tako dok trepneš preletiš baru. Avioni su bezbedbni, ali niko ne zna kad će se pojaviti nešto od čega može da se rikne. Na izlasku iz aviona Ana i ja smo se izljubili sa Vedranom kao da se poznajemo godinama, što je i istina u krajnjem slučaju. Na rastanku sam se izljubio i sa mojim curma iz Texasa koje su me unele, gurnule u duboki tunel mojih uspomena.
8 years ago
